LICA

U svom eseju iz 1957. godine, "Lice Garbo", Rolan Bart je proglasio lice Grete Garbo za 'Ideju', a lice Odri Hepbern za njegovu suprotnost, za 'Događaj'. Bart je svoj esej objavio u "Mitologijama", iste godine u kojoj se Hepbernova pojavila u "Smešnom licu". U filmu, u kojem Fred Aster igra fotografa, koji neprestano slika Odrino možda pomalo i previše neodoljivo 'smešno lice'. To lice, koje je u ovom filmu, svakako događaj: ona u njemu, naime, pravi beskrajne, dramatične i neodoljive ekspresije šarmantne 'žene-deteta'. No, ona takođe sebe zamišlja, i ovde kao da ponovo čujemo odjek Bartovih reči, i kao 'ženu-mačku'. A naročito je mačkasta dok igra noću u jednom pariskom baru, u kojem mahom borave filozofi i bit pesnici. Jer, Hepbern je, da citiramo Alisu dok je protresala Crvenu kraljicu, "mačka nakon svega".

Nasuprot njoj, lice Grete Garbo, nalik liku Šatelan iz Markerovog klasika, "La Jetée", je lice ideja. To je, drugim rečima, magijsko lice koje gledaoca odvlači u stanje najdublje ekstaze. Lice, koje mi, kao gledaoci, ne možemo nikada ni dosegnuti, niti napustiti.

Jer je to lice, koje prema Bartovim rečima, pripada onom trenutku u istoriji kinematografije, kada je ljudsko lice još uvek znalo protresti mase, kada smo se mi od ljudske slike znali još uvek obeznaniti kao od kakvog ljubavnog napitka i kada je ljudsko lice još uvek predstavljalo neku vrstu apsolutne putenosti koja se nije mogla ni dosegnuti, a ni napustiti.

Jer mi samo i volimo ono što ne možemo sresti dvaput.

Kao lice jedne Grete, jedne Odri, jedne Madlen, jedne Šatelan ili jedne samo naizgled sasvim obične Nevene.