GEST

U sudnjem času čovek, svaki čovek, prepušten je zauvek svom najsvakodnevnijem i najbednijem gestu. Pa ako je tako onda ću ja u tom času biti zaokupljen kruženjem oko Nevenine kuće. Jer u tom naizgled nebitnom pa čak i pomalo nezgrapnom gestu se sažima sav smisao mog svekolikog postojanja.

Uostalom, nije li Hision u tom času okretao svoj točak dok su za to vreme Danaide pokušavale da prenesu vodu u razbijenom krčagu. Ali u ta dva slučaja nije bila reč o kazni. Jer paganske senke nisu te koje su proklete. Večno ponavljanje u ova dva baš kao i u mom slučaju je u neku ruku ništa drugo nego šifra apokastazisa. To jest svođenja računa našeg celokupnog životnog puta. Puta koji se kada je reč o meni završava samo na jednom mestu. Jer ja ni ne znam gde se ja zavšavam a gde to Nevena počinje.

Jer u ljubavi kako to reče Sartr jedan i jedan na kraju daju jedan.

Rastko Ivanović