ODAVDE DO VEČNOSTI

Piše. Rastko Ivanović 

Ti si svetlost koja se gleda sa pažnjom a čiji se smisao ne shvata. Ti si moja Biblija. I svakog dana ja se hranim tvojom čarima. Svakog dana se molim onom mom pozajmljenom bogu da vrati vreme na 25. februar kada sam na tvoje pitanje da li si me ti nečime naljutila odgovorio potvrdno. Ne mogu to sebi da oprostim. O drugim stvarima koje su tek posle usledile da ne govorim.

Devojčice moja najlepša tako mi nedostaješ. Jer bez tebe ja ni ne postojim. Nedostaje mi i ono prokleto nebo što ranjava a koje plače iza tvojih veđa ali mi nedostaje i tvoj osmeh koji okrepljuje. I tvoja reč i tvoja pojava i tvoje društvo koje gotovo uvek deluje kao najlepša moguća ekspedicija pravo u tišinu. I nedostaje mi ta moja mala devojčica kojoj je život tako tesan i koja večito traga za idealnim. I ne mogu da verujem da sam sam ti uradio to što sam ti uradio. I nisam nimalo srećan što sam u jednom trenutku postao toliko čvrst i u toj čvrstini neograničeno raspoloživ. I ogorčen sam na samog sebe što sam dozvolio da me naposletku proguta strast. A mi se uvek zaljubljujemo u drugog koji je za nas idealan kako bismo pobegli od sopstvenih manjkavosti i od sopstvenih nedaća. Ali takva kakva jesi ti za mene uistinu i jesi savršena. I popraviti te značilo bi samo pokvariti te. 

Na jednom mestu Levinas govori kako čoveka moramo da prihvatimo u njegovoj drugosti onakvog kakav on zaista i jeste. Što će reći da ne treba da pokušavamo ni da ga poboljšamo ni da ga pokvarimo ni da ga promenimo niti da ga asimilujemo već da ga jednostavno koliko je god to moguće očistimo od nas samih.

Jer drugi je zapravo svetinja a njegovo lice je to koje sprečava nasilje koje nas zaustavlja da ne dignemo ruku na osobu ispred nas.

I ti za mene upravo jesi svetinja. I baš zato mi je toliko žao što sam ti uradio ono što nikom ranije nisam. Jer ti zaslužuješ raj. Ti zaslužuješ samo ono što je dobro. Samo ono što je najbolje. Jer ti si to sunce koje sve obasjava. Toliko divna i toliko lepa da je čoveka strah i da pogleda u tebe. I uvek si kako sam imao običaj da ti kažem posve drugačija. Nekada sijaš kao sunce a onda preda mnom kao da se odjednom ukaže mesec kao bebino lice. Jer ti si i večno mlada i večno lepa i uvek savršena.

Najlepša žena na svetu.

Najdivnija prijateljica na svetu.

Najpametnija lepotica na svetu.

Uvek svoja i uvek savršena.

Nevena. Moja najveća a kad malo bolje razmislim i moja jedina ljubav.

Volim te! Do groba i nazad.