LUTALICA

Piše: Rastko Ivanović 

Nežna i neizbežna. Bila je kao slobodna kap vode. Nije pripadala nikom. Ni meni, ni gradu ni svetu niti bilo kome drugom.

Ona nije marila ni za novac jedino što je zanimalo bila su iskustva.

I naravno činjenje dobra.

Mogla je da sedi kod svoje kuće mogla je da sedi i pored mene a opet bi neprestano putovala.

Jer ona je jednostavno bila kraljica. Kraljica sveta i kraljica osmeha.

Sada kada više nije pored mene dešava mi se da mi se pričini u njenoj ulici u pratnji nekog muškarca koji šeta svog psa i da se istog časa raspadnem na najsitnije komade. Kao da me nikada nije ni bilo.

Jednom sam uspeo da je sretnem. Bilo je to u petak. Čini mi se da je reč bila o 22. martu. 2018. godina. U njenim očima kada me je ugledala kao da je zaiskrio strah. A opet to je bilo najlepše lice na svetu. I kako ne mogu nažalost svakog dana da ga gledam ja pokušavam da ga reprodukujem. U pismima, u crtežima, u skulpturama ili tako što ću roditi nekog ko će imati približno isto lice. Ali to je kao što znamo posve nemoguće.

Jer bilo je to lice koje se vekovima vajalo u glatkoći i u krhkosti. Bilo je to lice koje je u sebi krilo dve drhtave pukotine na mestu očiju koje je činilo da kada ga jednom ugledate više  nikada ne možete da ga zaboravite.

Kad malo bolje razmislim bilo je to lice samog sna. I ponekad mi se i čini da sam ja u prethodnih godinu dana i bio u ljubavi upravo sa snom.

I zato je ona bila i moje jutro i moje veče. Bez granica, bez nacija i bez zemlje porekla ona je bila čista snaga prirode.

I nikada baš nikada se nismo poljubili kao ljubavnici. Jer lagano smo počeli da postajemo kao brat i sestra.

Ali strast se rasplamsavala. A ona je pobegla. A ja? Pa ja sam uništio jedinu stvar na svetu koju sam istinski voleo.

I otada lutam.

Lutam za njom.

Bez kraja i bez početka.

I bez nade u nešto novo.

Jer svakoga dana ja se i dalje sve više i više zaljubljujem u nju. 

U tu moju malu lutalicu.