Пређи на главни садржај

Постови

Истакнути

PONEKAD

Ponekad treba i odustati.
Ponekad valja i pustiti.
Ponekad valja i otići.
Ugasiti svetlo.
Nestati.

Hiljade filmova. Hiljade slika.

Hiljade prosutih reči. Bez smisla. Mada ko napada smislom biva i ubijen od istog.

Ponekad pomisliš da će sve biti u redu. Da imaš prijatelja ili prijateljicu. Ali to je samo trenutak nepažnje. Nepažnje deteta koje te garavog lica i krupnih očiju posmatra dok te proganja u ritmu tam-tama. U ritmu ovog grada. I dok krovovi nestaju, dok se reke izlivaju, dok hiljade sirena pište u isti mah, ja i dalje mislim samo o tebi. O tvojoj dugoj plavoj kosi, o tvojim krupnim, vlažnim očima, o tvom osmehu deteta, o tvojim pokretima devojčice, o tvom glasu, koji nema godine, o tvojim grudima, koje prkose sili gravitacije, o tvojoj zadnjici, koja pridržava ovaj svet da se ne raspadne u paramparčad. O tvojim usnama, o nadlaktici tvoje leve ruke, o tvojim bokovima, o tebi.

O tome šta smo nekada bili, ako smo uopšte bili. I o onome što ćemo, možda, nekada, ponovo biti.


Најновији постови

LEPOTA

DUHOVI

CARSTVO SUNCA

NAŠ DAN ĆE DOĆI

NEVENICA

ENDI

DIVLJI U SRCU