ISPRED NARODNOG POZORIŠTA

 

Sinoć, oko 19.20, ispred Narodnog pozorišta svetlost je pukla nad gradom i osvanula je večnost kada se ukazala Ona.

Noć je bila crna kao Harlem a ja sam do tog časa nosio njeno ime kao štit diljem grada.

I voleo sam je pasionirano…pa...pa…pa papageno, voleo sam je kao sam papa. Voleo sam je dok ne podilkanim. A u stvari sam već odanvo bio lud.

Lud za njom. I za pletenicom koja se spuštala niz njen obraz.  

I bio sam lud za noćima njene nagoće i zorama njenih obraza.

Za ivicama njenog lica i opalima njenih stopala.

Bio sam lud za njenim usnama i za kapima njenih kapaka.

Za njenom belom košuljom i njenim crvenim cipelicama.

I ceo moj život stao je između akta njenog zatiljka i uvale njene vulve.

Između prstiju njene šake i rude njenih grudi

Između pesama njenih pesnica i štiva njenih tetiva

Negde između žive njenih živaca i zova njenih guzova

Negde između puta tvoje puti i duži tvoje predivne duše

Tamo negde između arija tvojih arterija i praha tvoga daha

Tamo gde se Francuska uliva u Trg a Trg u Francusku

Između brvna tvojih obrva i trzaja tvoga torzoa

Tamo između petice tvoje pete i dvojke tvog dražesnog podvaljka

Tamo negde između dara tvojih bedara i trena tvojih vena

Tamo negde gde mislim da me ti florišeš dok te ja faunišem

Do kraja sveta i nazad