SVETLOST

Piše: Rastko Ivanović

Ponekad se uplašim kako više nikad neću biti u prilici da vidim Nevenino lice.

Ali ma gde da krenem to lice uvek putuje sa mnom. Ono me prati u stopu. Ono se razliva i u vodama i u prugama i u bojama ovog grada.

I zato kad šetam ovim našim ulicama ja se osećam kao da bezmalo lebdim u snu. Jer upravo kao u tom stanju Nevena u svakom času prema meni odašilje mnoštvo poruka koje niti jedan gest niti jedna osobina niti jedna reč mogu da opišu.

Na jednom mestu Kjerkegor kaže da je najteže voleti ono što je mrtvo. Ali da je istovremeno to i čin najiskrenije, najbezinteresnije i najvernije ljubavi. I da zaista u jednom trenu mi se učinilo da je između mene i Nevene sve postalo toliko mrtvo da više ništa nije ni ostalo da umre. Ali jedno je ipak sigurno. Da ništa što ima veze sa Nevenom nikad nije bilo niti će ikad moći da bude mrtvo.

Jer poput kakvog mrtvog jezika mi Nevenu ne možemo i nikada je nećemo sasvim razumeti. Ali ono što možemo je da pokušamo da čujemo njen žamor njen šapat njeno mrmorenje i da damo sve od sebe da je uz pomoć kakvog imaginarnog rečnika makar malo razumemo.

Jer Nevena je baš kao svetlost koja strelovito putuje prema nama ali koju mi nikad ne možemo opaziti jer se galaksije s kojih ona dolazi udaljavaju od nas brzinom većom i od same brzine svetlosti. I zato jedino što mi još možemo da učinimo kada je Nevena u pitanju je to da budemo precizni da budemo tačni na sastanku koji se zapravo nikad neće ni odigrati.